euhouse, Author at Europe House - Page 4 of 11

Junior Campaigns & Events Assistant for Europe House Skopje

Applications with CV and Letter of interest should be sent to aneta.spirkoska@bseurope and euwithyou_mk@bseurope.com latest by 16th of February Close of Business. Only pre-selected candidates which fulfill the minimum requirements will be contacted for interview.

Read more about the position: ToR_Junior CampaignsEvents Assistant

PROJECT OPENINGS (EUROPE HOUSE STRUMICA/EUROPE HOUSE KRIVA PALANKA)

Applications with CV and Letter of interest should be sent to aneta.spirkoska@bseurope and euwithyou_mk@bseurope.com latest by 9th of January 2023 COB.

The subject of the email sent by applicants should mention the position they are applying for.

2 x Junior Local EH Networks Assistant v2

ToR_2 x Junior Local Event coordinator

Project openings COMMUNICATION ABOUT THE EU

Applications with CV and Letter of interest should be sent to aneta.spirkoska@bseurope and euwithyou_mk@bseurope.com latest by 9th of January 2023 COB.

The subject of the email sent by applicants should mention the position they are applying for.

2 x Junior Local EH Networks Assistant v2

ToR_2 x Junior Local Event coordinator

ToR_Junior Content Manager

ToR_Junior EH Skopje Assistant

ToR_Senior Events and Strategic Communication Manager

ToR_Senior Events Manager

ToR_Senior Social Media Manager

Download our EUROPE HOUSE Calendar 2023 (Mobile & Desktop Version)

This calendar is built around the digital illustration of Hristina Gjorgjievska, the winner of our Open Call Competition for the follow-up to the famous Lazar Lichenoski outdoor mosaic “Apotheosis of Labour”. The open call for digital artists was part of the 3rd Birthday of Europe house Skopje agenda. 

You can download Europe House Calendar 2023 mobile and desktop versions here.

Mobile Version Europe house Calendar 2023

Desktop version Europe House Calendar 2023

Ласко Џуровски: Македонската кирилица заслужува бескрајна почит од сите нас

Јазикот е жива материја која го одразува начинот на кој живеат луѓето што го зборуваат. А јазикот, во денешно време, со развојот на дигиталните технологии, својот живот повеќе од кога и да е порано, го живее како текст, преку писмо. Затоа, односот кон писмото, кон нашето македонско кирилично писмо и неговиот изглед во медиумите – печатените, телевизијата, електронските е одраз на односот и почитта што ја имаме кон нашиот јазик и кон тоа што сме.

Човек кој со децении се грижи за зачувување, негување и развој на македонското кирилично писмо е Ласко Џуровски. Неговата работа во областа на крајно маргинализираната дисциплината на графичкиот дизајн, типографијата, е посветена и на создавање писма и фонтови на македонска кирилица, што во овој период на негирање на македонскиот јазик, добива значење поголемо од кога и да е.

Како оддавање почит за неговото дело што непроценливо ја збогатува нашата култура, ова последно интервју во 2022 година го правиме токму со него.

Разговараше: Наташа Атанасова

Како се доживувате себеси повеќе – како графички дизајнер или како типограф?

Всушност се доживувам како „две во едно“, графички дизајнер и типограф. Тие две области се нераскинливо поврзани, испреплетени, едната не може без другата. Нема добар графички дизајн без добра типографија и обратно, нема добра типографија без добар графички дизајн.

Користен фонт: Croma © Ласко Џуровски, TOTEMtype

Што претставува за Вас типографијата?

Типографијата е уметност на дизајнирање букви со кои пишуваме текстови што пренесуваат визуелно оформени информации. Таа ги вклучува во себе различните стилови на фонтови, преку кои создава изглед и структура што пренесуваат емоции и испраќаат визуелни пораки. Накусо кажано, типографијата е она што на текстовите им вдахнува живот.

Користен фонт: Ganger © Ласко Џуровски, TOTEMtype

Од периодот кога имате почнато да се занимавате со типографија до денес, кои се најзначајните и за Вас најинтересни фази низ кои има поминато оваа дисциплина на графичкиот дизајн?

Тоа е фазата на премин од класичната типографија која користеше излиени оловни букви, во дигиталната типографија која направи своевидна револуција во визуелизацијата на текстовите. Вистинска графичка револуција! Дигиталната типографија отвори нови хоризонти во сите области, како во софтверските компании кои креираа интуитивен софтвер за изработка на фонтови на многу софистициран начин, така и во областите на издаваштвото, дизајнот на амбалажа, на медиумите, буквално во сите области кои се базирани на визуелна комуникација. Одеднаш типографијата вплови во рајските води на креацијата кои овозможија она што до вчера не можеше да се замисли да стане реално, опипливо, применливо. Дигиталната типографија потполно го промени светот на презентација на текстовите и отвори некои нови видици кои тежнеат кон совршенство, кое пак, во типографијата, како и во другите области, е недостижно.

На илустрацијата се користени авторски фонтови на Ласко Џуровски

Постои ли пишана историја за типографијата и типографите низ минатото на македонското поднебје? Дали Ве интересирале, дали сте барале вакви информации и што би споделиле од нив како значајно/интересно?

Јас не сум сретнал досега такво нешто, барем не во форма која е потполно и студиозно посветена на македонската типографија, односно на македонското кирилично писмо. Секако дека ме интересираат нејзините корени, постојат илјадници страници пишани документи кои се неизбришливо сведоштво за нашата писменост, за нашиот идентитет, за нашата напатена Македонија и нејзината вековна борба за културна рамноправност во светот на цивилизираните народи. Верувајте, во тој свет на културен натпревар меѓу народите, ние поседуваме многу уникатни пишани документи и предмети кои се сведоштво за она што сме биле и претставуваат насока и основа за она што се стремиме да бидеме, во секој поглед. Зарем постои нешто што посилно ги растреперува дамарите во нашите гради од безвременските стихови кои се вградени во генетскиот код на секој Македонец, како што се: „Зурли штом диво ќе писнат…“, „Откако Ленка остави кошула тенка, ленена…“, „Зајди, зајди…“ и сл.

Користен фонт: Altan © Ласко Џуровски, TOTEMtype

Каков е нашиот однос како индивидуалци кон нашата македонска кирилица денес? А што е со институциите – постои ли грижа за зачувување, негување и развој на нашата кирилица од нивна страна?

Никаков. Жал ми е што морам тоа да го кажам. Кирилицата е оставена на забот на времето кој ја нагризува од сите страни, особено во ова време кога се негира сѐ што е македонско, но попусто, кирилицата е безвременска, бесмртна, ВЕЧНА. Можат да се потпишуваат договори, хартијата трпи сѐ, но никој не може да го избрише она што ни е запишано во душата. Македонската кирилица ќе постои и кога нас и многу генерации после нас ќе ги нема, таа е основната нишка вткаена во нашиот генетски код. Зар може да постои народ ако не остави трага, пишано сведоштво за своето постоење? Кога го велам ова мислам на пишаните патеки кои ги трасирале нашите преродбеници, нашите првоучители – Кирил и Методиј. Таа трага која ја оставаме во времето е напишана со наша, македонска кирилица која заслужува бескрајна почит од сите нас за да ја поставиме на исто рамниште со сите светски писма како неизоставен дел од светското културно богатство.

Што се однесува до институциите, не гледам дека кај нив постои загриженост за македонската кирилица, особено за нејзината егзистенција во дигиталната типографија која незапирливо оди напред отворајќи неограничени можности за кои нашите институции воопшто не се свесни дека постојат. Тие, со својот инертен однос оставаат македонската кирилица да чмае закопана длабоко во минатото наместо да засвети со сета своја раскош и богатство содржани во нејзината едноставност – секој глас една буква. Би бил најсреќен ако некоја од нашите институции може аргументирано да го демантира ова мое тврдење.

Изрека од серијалот „Муабетите со дедо ми Наце“ кој се објавува на профилот на Ласко Џуровски на Фејсбук. Користен фонт: Clone Serif © Rosetta

Но, затоа, Вашиот личен ангажман на ова поле е огромен. Водите ли евиденција, можете ли да ни кажете како изгледаат писмата и фонтовите што ги имате направено во бројки?

Не водам евиденција, тоа изискува премногу време со оглед на сложеноста на она што го работам. Решив дека сепак е поцелисходно тоа време да го посветам на изработка на фонтови кои зборуваат самите за себе. Ќе споменам само еден податок, мојот фонт SkolaSans почнувајќи од неговата промоција во 2013 година па сѐ до денес е преземен од интернет повеќе од милион пати, зборувам во светски рамки, што ме прави особено горд затоа што мојата креација ја употребуваат огромен број корисници. Ако веќе им препуштиме на фонтовите сами да зборуваат можам да го кажам следново: мојот фонт Clone Rounded е дел од типографската понуда на Adobe (https://fonts.adobe.com/fonts/clone-rounded), поставен е таму рамноправно со фонтовите изработени од најголемите имиња на светската типографија како што се Ерик Шпикерман (Erik Spiekermann), Метју Картер (Matthew Carter), Зузана Лицко (Zuzana Licko), Гзавие Дупре (Xavier Dupré), Давид Брежина (David Březina)… Тоа ми причинува огромна чест и задоволство. Clone Rounded се дистрибуира во светски рамки преку компанијата која е посветена на изработка и дистрибуција на мултијазични фонтови на светскиот пазар, Rosetta (https://rosettatype.com/CloneRoundedPE). Овој фонт во 2016 година беше избран меѓу најдобрите 20 фонтови во светот од страна на Typographica (https://typographica.org/typeface-reviews/clone/). Еве, ексклузивно за вас ќе откријам и една тајна, годинава започнав да работам на надградена верзија на овој мој најуспешен фонт кој прераснува во типографски систем составен од 72 фонтови. 🙂 Clone Serif, на кој работам во моментов, е „најмладиот“ член на овој типографски систем и тој ќе биде интернационално промовиран во 2023 година. Инаку, досега имам креирано повеќе од 500 авторски фонтови.

Изрека од серијалот „Муабетите со дедо ми Наце“ кој се објавува на профилот на Ласко Џуровски на Фејсбук. Користен фонт: Clone Serif © Rosetta

Каде наоѓате најмногу инспирација за создавање нови фонтови?

Насекаде околу нас, од книгите, од графитите, од фирмите напишани на дуќаните од старите мајстори фирмописци, од типографијата присутна на ѕидовите во црквите, на иконите, од оригиналните ракописи на нашите поети, писатели… Типичен пример за тоа е фонтот Аманет кој настана врз база на фотографија од напис на ѕидот од една македонска црква во околината на Прилеп. Аманет содржи оригинална и специфична типографија во која е вткаено богатството на форми и орнаменти карактеристични за нашево поднебје. Тој фонт е бесплатен и секој кој е заинтересиран за негова употреба може да го преземе од овој линк.

Фотографија користена како референца за креирање на фонтот Amanet © Ласко Џуровски, TOTEMtype

Пред повеќе од година го објави твојот фонт направен според ракописот на Рацин, кој го имам видено веќе како живее во една книга („Збор по збор“, во издание на „Гаврош“) – што е супер! Кажуваше дека правиш фонтови и според ракописот на Конески, Вапцаров… Кои други писатели/поети „се во игра“ да добијат свој фонт? 😊

Да, Рацин е еден од фонтовите кој го креирав со многу љубов и огромна почит кон делото на Коста Солев Рацин, „црвениот поет“, кој знаеше на уникатен начин да ја наслика со зборови македонската душа. Се надевав дека ќе добијам можност да гостувам на манифестацијата Рацинови средби во Велес, со цел да им го подарам овој фонт за да ги публикуваат Рациновите песни напишани со него. Исто така, тој би бил достапен за слободно преземање од нивната интернет страница. За жал, таа моја желба никогаш не се оствари. Сепак, фонтот Рацин си го доби заслуженото место во македонската типографија. Сведок сум на прекрасни дела во кои тој се употребува, на мое големо задоволство. Како потврда на ова осамна мурал насликан на потпорниот ѕид, во близина на Саат кулата во Велес, на кој се испишани стихови од „Ленка“, со мојот фонт креиран врз база на Рациновиот ракопис. Автор на муралот е уметникот Бранкица Јордановска. Сосема е „нормално“ во нашава Македонија вакви работи да поминуваат незабележано, за жал. Инаку, пред извесно време започнав да работам на фонт базиран на ракописот на Блаже Конески, обезбедив доволно материјали и изработката е во тек. Не можам да кажам кога точно ќе биде завршен. Кога се работи за креирање на фонтови врз база на ракописот на некоја личност многу е значајна базата на пишани документи која можете да ја обезбедите, колку повеќе оригинални документи се достапни, толку е полесно да се генерира дигитален фонт базиран на оригиналниот ракопис.

Мурал во Велес на кој е користен фонтот Racin © Ласко Џуровски, TOTEMtype

Издавачкиот центар „Три“ во поновите книги истакнува кога користи Ваш фонт, што е практика за пофалба. Го следите ли македонското издаваштво? Што би можеле да кажете за изгледот на внатрешните текстови и за типографијата на кориците?

Да, оваа практика е за вистинска пофалба. Издавачкиот центар „Три“ исклучително го почитувам заради професионалниот однос кон употребата на типографијата во нивните изданија. Мислам дека оваа практика би требало да ја следат и другите македонски издавачки куќи. Што се однесува до типографијата на кориците од изданијата на македонските издавачи ситуацијата е „шарена“, сведок сум на извонредни типографски решенија но исто така и на сосема разочарувачки. Се надевам дека ситуацијата во тој поглед ќе се подобрува, се разбира, ако на типографијата ѝ се посвети вниманието кое го заслужува, особено на македонската кирилица.

Неколку книги во издание на „Три“ на чии корици се користени фонтови на Ласко Џуровски

Има ли на повидок помлади наследници дизајнери навлечени на типографија со кои заеднички може да се продолжи да се збогатува македонската кирилица?

Има само обиди, не сум сретнал некој кој навистина сериозно сака да се занимава со оваа работа. Во 2013 година јас организирав типографска работилница, „Типокујна“, на која се обидов да го пренесам моето знаење за креирање фонтови на неколкумина дизајнери кои учествуваа на неа. И покрај успешните резултати и креирањето на десетина кирилични фонтови кои сѐ уште се користат, ниеден од учесниците не продолжи посериозно да се занимава со типографија. Што се однесува на Вашето прашање за „збогатувањето на македонската кирилица“, тоа е приказна сама за себе. По мое мислење, грижата за македонската кирилица треба да биде еден од приоритетите на Институтот за македонски јазик „Крсте Мисирков“, Министерството за култура на Република Македонија и Министерството за информатичко општество и администрација. Овие институции немаат воопшто никаква иницијатива ниту пак програма за едукација во областа на дигиталната типографија и македонската кирилица како дел од неа. За да се уверите во ова мое тврдење ве охрабрувам да се јавите во која било од спомнатите институции и да побарате писмен документ на кој е детално претставен изгледот на македонските кирилични букви на еден од стиловите кои постојано се користат на дигиталните медиуми, еве, на пример, нека биде тоа Slab Serif фонт. Пред тие да ви одговорат, а бидете сигурни дека воопшто нема да ви одговорат, ќе ве игнорираат, ви кажувам што ќе добиете како одговор—НИШТО. 🙁 Тажно. Затоа, би го зaвршил овој разговор со апел до сите Македонци, насекаде во светот: развојот на технологијата ни дава можност и моќ, ние самите, да се избориме македонската кирилица да биде рамноправна со останатите светски писма, кирилични и латинични. Македонскиот јазик и македонското кирилично писмо се наше непроценливо културно богатство. Тие се загрозени пред сѐ од самите нас, кога зборуваме и пишуваме неправилно и несоодветно. Затоа, да ги употребуваме правилно, да ги афирмираме и потврдиме во светот како скапоцена придобивка од една стара култура и цивилизација која заслужува почит и поклонение.

Користен фонт: Shaker © Ласко Џуровски, TOTEMtype

БОНУС-ПРАШАЊЕ: Во ракописните исписи наменети за социјалните мрежи ракописното „ш“ го пишувате со цртичка. Еднаш имаше и дебата на Ваш пост за тоа дали треба да се пишува со или без цртичка. Каков е Вашиот став и Вашето образложение?

Технологијата сама го даде одговорот на ова прашање и секоја понатамошна дебата на оваа тема станува беспредметна. Имено, Open Type фонтовите содржат опција (Features) која овозможува секоја буква (карактер) да има повеќе верзии. Тоа ни дава можност да креираме алтернативен карактер за малата ракописна (script) буква „ш“ кој ќе содржи долна црта. Значи, фонтот содржи две различни решенија за истата буква – едно без долна црта и друго со долна црта. Употребата на малата ракописна буква „ш“ со долна црта го решава проблемот на нечитливост кога таа ќе се употреби до малата ракописна буква „и“ или помеѓу две букви „и“, на пример во зборот „напиши“. За да ја избегнеме оваа несакана ситуација, можеме да програмираме постапка која потполно автоматски ќе ја замени буквата „ш“ без долна црта со буквата „ш“ со долна црта, и тоа само на оние места каде што таа се наоѓа пред, помеѓу или после малата буква „и“. Вака, проблемот се решава на сосема едноставен и елегантен начин. Ова е само еден сегмент во кој технологијата за креирање дигитални фонтови ги решава тековните проблеми и недоследности кои се јавуваат при употребата на македонската кирилица на дигиталните медиуми. Но, тоа е веќе друга тема која бара многу повеќе простор за нејзино детално елаборирање.

Користен фонт: LobsterMK © Ласко Џуровски, TOTEMtypе

Насловна фотографија: Жарко Чулиќ

Tribute to Goran Stefanovski

In commemoration of the 70th anniversary of the birth of one of the greatest Macedonian playwrights and writers, Goran Stefanovski, we selected a quote that we translated from Macedonian into several official languages of the EU.
Thanks to the International Seminar for Macedonian Language, Literature and Culture at the University “St. Cyril and Methodius” in Skopje.

“All living creatures are born with a survival instinct. In order to survive, spiders spin webs. In order to survive, we spin stories. For us there is nothing more important than these stories. They are the essence of our lives, the backbone of our identity” – Goran Stefanovski

 

Оливера Ќорвезироска: Критиката е патоказ на книжевноста во времето и просторот

Разговараше: Наташа Атанасова

Кога пред три години, по повод излегувањето на романот „Аб’т“ правев интервју со Оливера Ќорвезироска, прашањата кои ги имав за неа како критичарка, ги оставивме за некој следен разговор.

И, сега, кога ја видов излезена од печат нејзината најнова книга со критички текстови „На полпат (критика или молк)“, знаев дека дојде времето за тој разговор.

Во книгата се сместени текстови за последните дела на триесетина современи македонски, девет истакнати регионални писатели и за последниот роман на Арундати Рој. Напишана со препознатливиот стил на Ќорвезироска, „На полпат“ ќе ве натера да се присетите и уште еднаш да размислите за книгите што сте ги читале или, ако не сте ги читале, ќе ве заинтригира да ги земете за да видите дали би се согласиле со нејзините критички ставови. Во мојот случај, книгата уште еднаш ми потврди дека книжевната критика ни е неопходна, исто како што ни се неопходни и разговори за неа.

Колку е значајна книжевната критика за една културна средина, а колку за самата книжевност?

Мошне е значајна, или барем треба да биде, и во едната и во другата сфера. На поширок општествен план, критиката е значајна за да ја позиционира книжевноста што поцврсто како неодминлив сегмент на културата воопшто; а на потесен план, на планот на самата книжевност, критиката е значајна, или барем треба да биде, за да ја поддржи и да ја трасира вистинската творечката енергија кон вистинскиот пат, а помалку вистинската творечка енергија кон споредните патишта. Критиката во идеални услови треба да функционира како патоказ, како сигналитика на книжевноста во одреден простор и одредено време.

 

Верувам дека критиката треба секогаш да остане во сенката, во дебелата ладовина на добрите приказни, дури и тогаш кога сенката се издолжува и станува идентична на таа што ја создава.

(„На полпат“, стр. 69)

Мојот впечаток за ситуацијата со книжевната критика кај нас во моментов е дека од една страна ја имаме професионалната академска (и елитна) критика која се прашувам дали некој ја чита, а од друга страна „рецензиите“ на интернет, чија крајна цел најчесто е продажба: продажба на книгата како предмет или продажба/самопромоција на човекот што го напишал текстот. Дали идентитетот на книжевната критика, онаква каква што ја знаевме до пред дигиталната доба, е во криза?

Можеби, но не знам на што точно мислите кога велите „идентитет на книжевната критика“. Книжевната критика не е нешто трајно и конечно, таа, како и сѐ друго, е менлива, а она што треба да остане како нејзин императив или цел, е поврзаноста / блискоста со книжевноста. Треба истрајно, дури и настојчиво, да се работи на симетријата во нивниот однос. Академската критика е важна, таа си постои и е читана од тие на кои им е наменета. Највидлив е недостигот на новинската книжевна критика: брзата, смела и верна критика што им оди зад петиците на книгите, што им помага на читателите да се ориентираат во преобемните и честопати недоволно јасни книжевни продукции, но и да го дооформат својот вкус. „Рецензиите“ што ги спомнувате вие, ставајќи го зборот во наводници, се нешто сосем друго и воопшто не мислам на нив во овој контекст. Тие најчесто се гол, бесрамен маркетинг, самопромоција, калкулација, умилкување на потенцијалните, непрофилирани читатели, наместо нивен коректив.

На средина од ситуацијата што ја наведов во претходното прашање би требало да се најде издржаната критика наменета за поширока публика, на приемчив јазик и достапна преку масовен медиум. „На полпат“ е книга со издржани критички текстови, напишана со прекрасен јазик и чие читање е уживање. Останува уште прашањето дали книгата денес (имајќи ги предвид малите тиражи кај нас) е соодветен медиум за таквата критика да стигне до широката публика?

Мора да признам дека не се оптоварувам со тиражите на книгите, главно сум фокусирана на нивната вредност. Борбата за тиражи испреврте сѐ пред себе и ги доведе книжевните „работи“ во безредие. Поради сето тоа, важно ми е она што го мислам за актуелните книги дома и во регионот, да го кажам преку текстови и анализи, преку претставувања и согледби, а не со прокламативни општи зборувања, предефинирања и преобјаснувања. Она што го правиме, по дефиниција, многу подобро нѐ претставува од она што го зборуваме, зборуваме, зборуваме… Постојано читам, често пишувам за прочитаното, објавувам на постојните портали со кои чувствувам естетска и културна припадност, во книжевната периодика, или, едноставно го собирам напишаното и го објавувам во книга. Порано, кога постоеја вистински дневни весници и вистински културни редакции, објавував рецензии на неделно ниво (во „Вечер“, „Утрински весник“, „Слободен печат“…), што значи за една година рецензирав и по повеќе од педесет книги. Тоа беше мошне напорно, но сметам и мошне корисно.

Суштински гледано, ваквата постапка на објавување критика или проза на сопствен приватен профил е исто како шивачка да излезе сосе својата машина од работилницата и среде плоштад да крпи, шие, коригира што кому му треба. Излегувањето на занаетот од дуќанот е сериозен проблем за професионализмот во нашата земја. Како едноставно веќе да го нема. Секој е стручен за сè, никој од нас не живее од она што вистински го знае.

(„На полпат“, стр. 197)

Што значи да се биде (и да се остане) критичарка кај нас? А плус да се биде и писателка? 

Не знам што значи да се биде, ниту што значи да се остане. Јас само го работам со страст она што го сакам и, се надевам, она што најдобро го знам.

Професорката Елизабета Шелева во еден труд за критиката вели дека во нашата книжевна средина владее изместен бонтон и прилично лицемерна култура на незамерување со цел избегнување на некој иден судир на интереси. Каков е твојот став за ова тврдење, а во однос на книжевната критика кај нас?

Не се занимавам премногу со такви нешта. Ниту создавам ниту расипувам пријателства со критика. Сериозно следам домашна и регионална книжевност и се обидувам да го коментирам она што го читам, брзо и прецизно. Исто така се обидувам актуелната домашна продукција да ја ставам во поширок, барем регионален контекст, да повлекувам паралели. Следствено на тоа, во „На полпат“ од вкупно 44 текстови, 32 се за конкретни наслови од домашни автори (добитници на најзначајни книжевни награди, но и млади книжевни гласови), 11 за наслови од регионални автори, главно препораки за превод, и еден текст за новиот роман на Арундати Рој, намерно, за да се поврзат домашната и регионалната книжевност – со светската. Додека ја подготвував книгата за печат, речиси сите наслови од регионалната книжевност што ги препорачував за превод, веќе се преведоа на македонски јазик (Дарко Цвијетиќ, Лана Басташиќ, Кристијан Новак, Дамир Каракаш…) и си дозволувам да помислам дека барем малку сум придонела за тоа.

Дали си имала непријатни ситуации како резултат на твоите критички ставови со авторите на делата за кои си пишувала? И дали ти се јавува(ла) потреба за автоцензура? На кој начин се бориш со неа?

Не. Не сум имала непријатни ситуации, барем не толку непријатни за да ги помнам. Не се борам, не се плашам од туѓи реакции, се трудам да бидам доследна на сопствените принципи, аргументирам, пишувам јасно и недвосмислено, не се кријам зад кажаното, не се додворувам, не манипулирам со своето книжевно мислење и тоа што немам непријатни ситуации си го припишувам себеси како стекната заслуга. Кога не сакам да пишувам за нешто – молчам. Дури и кога нештото ми се допаѓа… Молкот е тешка вештина. Понекогаш дури и потешка од зборувањето и пишувањето.

Критиката сака да интерпретира, таа не сака да сака; сака да коментира, не сака да меморира. Меморирањето е сакање. Нема интерпретација на песна ако таа веќе ви се вовлекла под кожа или ви се забила в срце; нема интерпретација на песна, ако сте ја запомниле без намера и напор да го сторите тоа.

(„На полпат“, стр. 164)

Секоја критика, колку и да претендира на објективност, не може да ја избегне субјективноста. А каде што е субјективноста, таму е и егото. Колкава е одговорноста на критичарот да го заузда своето его давајќи вредносни судови?

Ова е прашање за помлади луѓе кои почнуваат да се занимаваат со критика. Ваквите недоумици се далеку зад мене. Не постои апсолутна објективност, ниту објективност без ронка субјективност, но постојат и правила за односот помеѓу едното и другото. Постојат и покуси и подолги јажиња, синџири,.. свилени врвци за нашите лични вкусови. Едно е книжевен вкус, друго – книжевна компетенција.

Како долгогодишен критичар, кои тенденции во современата македонска книжевност би ги истакнала како најрелевантни за времето во коешто живееме, а кои како највозбудливи за тебе лично?

Помодноста во книжевноста што нѐ заплиснува во бранови не ја сметам за голема опасност, ниту за сериозен ризик. Секој бран остава зад себе и по некоја прекрасна школка. Бисер. Последните години имав чувство дека сите пишуваат кратка проза. Поети, прозаисти,.. почетници, водечки писатели, книжевни класици, доајени во сосем други жанрови. Еве, на пример, во антологијата на микрофикции „Џинџуџе во земјата на афионите“ што годинава ја објави „Темплум“ (приредувачи се Никола Гелевски и Владимир Мартиновски) има дури 73 застапени македонски автори кои работеле или работат во овој жанр. Ако ги има во толкав број во антологија, замислете колкумина реално пишуваат микропроза. Би го спомнала и трендот/бранот на куси романи, повести или дури и новели меѓу кои имаше и такви кои ги понесоа најзначајните награди за роман во земјава. Трендовите пребрзо ја матат водата, но тоа, пак, исто така мошне брзо помага да испливаат на површина и многу други нешта. И најлоши, но и најдобри. Последнава година во регионот сѐ почесто се појавуваат мошне екстензивни романи, како некаков тренд на навраќање на „големите дела“ од претходните векови и книжевни формации. Не би ме изненадило тоа да им се „случи“ и на македонските автори веќе во наредната година, веќе во наредните книги. Брановите, дури и книжевните, пред да остават школка, бисер зад себе, несомнено првин нѐ освежуваат.

THE PRESPA REGION – THE RENAISSANCE OF THE SOUL

Resen is a bustling city, snug between the Prespa and Ohrid Lakes, where you begin to feel the smell of the Mediterranean and the surrounding colourful landscape. Resen, surrounded by the tranquillity of the water and the tempting succulent scent of crisp and juicy apples, tells us a story that heightens all our senses and brings us back to ourselves, to the rebirth of our spirit, to the Renaissance of the soul.

Resen is a small and charming town with significant cultural landmarks, such as the “Drаgi Tozija” Cultural House, which was built from 1905 to 1912 as the saray-palace of Ahmed Niyazi Bey, one of the leaders of the Young Turk Revolution. Today, it houses the Resen ceramic colony, home to many world-famous ceramic artists, and the permanent exhibition of the artwork of the Macedonian painter Keraca Visulcheva. The architecture of the palace is breath-taking. The locals are doing everything they can to protect the rich historic fabric and withstand the ravages of time. On your way out of the saray-palace, you cannot stop thinking how the city has an exceptionally rich heritage of historic buildings, still unknown to many, and how the locals care deeply about their little town.

Leaving Resen, you head off on a fascinating drive through a spectacular landscape conveying all the hues of nature, mesmerized by the vast reflection of clouds drifting on the glass horizon of the Prespa Lake. From here on, the beauties of nature seem to feel uplifting and nourishing for the spirit.

First stop – the village of Kurbinovo and the 12th-century church St. George (Sv. Gjorgji), renowned for its fresco of the Archangel Gabriel, commonly known as ‘the Angel of Kurbinovo.’ Traces of the influence of the artistic mastery of the 12th-century Byzantine fresco-painting, later on, can be seen in the world-famous Italian Renaissance cathedrals of Tuscany. – This is a story the locals know by heart and share proudly with visitors. Not far below the country road, we were pleasantly greeted by a goat herd that seemed strikingly curious about our camera lens. They skilfully captured our attention and very soon became the stars of our travelogue.

Next stop – the village of Ljubojno. The beautiful village charmed us even more when we learned the two legends of how it got its name. The first legend tells a Shakespearean ‘Romeo and Juliet’ love story but with a happy ending: two feuding families forbade the romance of their two children, so the boy and the girl ran away and settled in a new neighbourhood, which they called Ljubojno (literally: feeling or showing love). The second legend is about Ljuba, the first innkeeper in the village, who served excellent wine. Customers would go into her inn and loudly say: “Ljubo, vino” (Ljubo, [give us] wine). Today, Ljubojno is a village with traditional architecture and several monasteries that you can only admire, holding the Prespa Lake in the palm of its hand.

Time seems to have stopped in these places, but when travelling through them, time seems to fly. Somehow, these tranquil little places leave a lasting impression on your soul, vividly reminding you of the rich cultural heritage of our country!

As Goran Stefanovski put it:

“You can’t ask me not to feel part of the deepest and oldest world when Heraclea is my home; when Ohrid is my home; when Via Egnatia, the only motorway that existed in Europe between the 5th and 15th centuries, traversed along my grandmother’s house in Bitola. You can’t say that everything is on your side and nothing on ours.”

 

*The visit to the Prespa region was organised within the scope of the EU with You in Resen Project.

Subscribe To our newsletter!